О Душку Радовићу


Душко Радовић 
(књижевник, песник, писац, уредник дечјих емисија на радију и телевизији)

 


Душко Радовић рођен је у Нишу, у Прилепској улици, 29.11.1922. од оца Угљеше, железничара, сина проте Михаила из Чачка, и мајке Софије, домаћице, рођене Стефановић, из Ниша. Био је треће од четворо деце. Живео је, како сам каже, између две породице, веома различите. Породица Радовић била је из Чачка - просвећена, образована,строга и пуна врлина. Друга је била породица Стефановић из Ниша у којој је било обичних људи - железничара, али пуних топлине и љубави.
 
 
Душко на локомотиви свог оца машиновође
 
 

 
Породица Душка Радовића се из Ниша преселила у Суботицу 1928. године где он завршава основну школу и 6 разреда гимназије. Од 1938. живи у Београду. Студира филозофију, а затим ради на разним пословима (Уредник у „Пионирским новинама“, уредник дечје редакције Радио Београда, главни уредник Дечје редакције ТВ Београд итд.). Са познатог „Студија Б“ одлази 1983. у пензију. Преминуо је 16.8.1984.год.
 

 
Душко са гитаром...

 
 
У његовој породици се живело строго и озбиљно. Отац је био веома привржен породици и Душан га је обожавао без обзира што је био строг. Прву песму написао је са 9 година и посветио је њему.
 
Душко Радовић је био књижевник, дечји писац, уредник дечјих емисија радија и телевизије, дечјих часописа и ТВ серија. Писао је песме, приче, хумореске, афоризме, сценарије за игране и документарне филмове. Поједине његове књиге преведене су на немачки, руски, енглески и друге језике. За свој рад добио је низ награда. Издвајамо награду,,Змајевих дечјих игара“, „Невен“, „Младо покољење“ и друге. За текст позоришне представе „На слово, на слово“ добио је награду „Стеријиног позорја“, а за збирку „Смешне речи“ почасну диплому „Ханс К. Андерсен“ међународног друштва за бригу о књигама за децу. Постхумно добија БИГЗ-ову награду. Захваљујући њему у Београду излази „Полетарац“, један од најбољих часописа за децу у Европи. Београђани и сада памте његову радио-емисију „Београде, добро јутро“ којом их је будио.
 
 
 
       
Текстови и име Душка Радовића налазе се у Буквару, читанкама, домаћим лектирама, енциклопедијама, називима улица и установа, часописима.
 


 Од 1954. до 1984. Душан Радовић је објавио следеће књиге: 
  •  „Поштована децо“,
  •  „Тужибаба и још 9 једначинки“,
  •  „Смешне речи“,
  •  „Зашто деца чачкају нос“,
  •  „Како је кит постао домаћа животиња“,
  •  „Причам ти причу“,
  •  „Где је земља Дембелија“,
  •  „Разбојник Кађа и принцеза Нађа“,
  •  „Вукова азбука“,
  •  „Че, трагедија која траје“ (са М. Бећковићем),
  •  „Црни дани“,
  •  „Зоолошки врт Београд“,
  •  „Доколице“,
  •  „Београде, добро јутро“ (3 књиге),
  •  „Волимо Београд свакога дана по мало“,
  •  „Позив добрим људима“, „Никола Тесла“,
  •  „Није – јесте“,
  •  „Игре и играчке“,
  •  „Крокодокодил“,
  •  „Седи да разговарамо“,
  •  „Плави жакет“,
  •  „Понедељак, Уторак, Среда, Четвртак“ - поезија и проза за децу у 4 књиге.
 

 
Постхумно су приређене књиге:
  •  „На слово, на слово“,
  •  „О плакању“,
  •  „Вестерн“,
  •  „Женски разговори“,
  •  „Кратке приче“ и
  •  „На острвy писаћег стола“.
 
 
          
Композитори пишу музику на његове стихове:
„Најбоља мама на свету“, „Здравица“, „Јесења песма“...
 

 
Душко Радовић је мислио да поезија треба да обрадује, а не да збуњује читаоце. Деци је пружио добро књижевно штиво, здраву поуку, игру и ослободио машту. Волео је рад, истину, а презирао нерад и све што лаже себе и друге. Обичним, разумљивим језиком помаже да у животу сагледамо оно што је истинито, право и да развијамо модеран књижевни укус. Према деци се односи са поштовањем као према одраслој, озбиљној публици. Његов рад је ризница поука и порука као што су:
  • „Част ђаку“,
  • „Поштована децо, будите искрени и строги према свима које волите, до којих вам је стало а лепо васпитани за све друге према којима сте равнодушни“,
  • „Ко уме да се радује - има чему да се радује“,
  • „Радост је привилегија оних који мисле скромно о себи а лепо о животу“,
  • „Не морате ви трчати - нека трче деца, деци је то лакше и природније“,
  • „Имати пријатеља, то значи пристати на то да има лепших, паметнијих и бољих од вас. Ко то не може да прихвати - нема пријатеља“,
  • „Неко из детињства понесе само успомене, а неко сачува у очима, ушима, у срцу још мало оне радозналости и немира па уме да се игра и радује малим стварима“,
  • „Не морате бити ни добри ако вам је доброта једина врлина. Лењи и добри, неспособни и добри, равнодушни и добри само су компромитовали доброту“.




 
 



Пројекат Наша Школа (nasaskola.rs) © Академија Филиповић
Нека права задржана. Администратори школа су одговорни за објављени садржај