Награда "на ободу града"

Датум: 24. Oktobar 2017 19:58 Категорија: Новости


Јована Сашић, ученица 7.разреда наше школе,

освојила је 2. награду на литерарном конкурсу,
који је организовала општина Чукарица,
под називом "Сунце на ободу града".
Поред изузетних постигнућа у учењу, бројних такмичења,
Јована већ дуже време пише и поезију и прозу.
Искрене честитке за надхнуће и таленат .


СЛИКЕ

Текст Јованиног рада:

Сунце на ободу града

Нико никада није дефинисао инспирацију и надахнуће који се рађају погледом у небески свод док се облаци јуре, а дан и ноћ играју жмурке. Као да је сва љубав смештена у то игралиште на којем сваки дан уместо цвећа садим наду, уместо смеха чујем прелепо струјање ваздуха, а уместо дечје игре опипавам жељу за нечим лепшим. И онда се пробудим...
Често са терасе ослушкујем звуке, слушам птице како цвркућу све док их не пригуши брујање аутомобила, а онда више не чујем ни дечију грају, ни гладне псе како лају, све што сам слушала претворило се у негативну енергију, грч и журбу која се дигла у ваздух и гуши нас сваки дан. Док једине емоције које осетимо јесу напетост и тескоба, магли нам се лепота околине, њена важност и све мање нас инспирише њен труд и жеља за опстанак на окрутном суду човечанства.
Срећна сам што уопште у зору ослушкујем птице сваког летњег јутра и што уз тихе кораке звезда утањам у снове зимских ноћи. Захвална сам јер нисам окружена зидинама и семафорима који гасе лепоту и задовољство, што ми поглед на светли,прелепи други део града не заклањају солитери и што ми светлост ноћу пружа месечина, а не рекламе на улици. Гледам ведро небо сваког дана, а не слој дима како се ковитла изнад наших глава и заслепљује напредни поглед на свет. Нове генерације теже за нечим новим, савременијим, надмећу се ко ће да измисли нешто модерније, а не осврћу се да на тренутак погледају простране зелене пашњаке којих је све мање и који су све даље. Не радују се жутој јесени, ни зеленом пролећу, јер је у годишњим добима боја остала само на гардероби, док дух зимских празника односи утркивање за достигнућем других држава и народа. Како се љубав изражава што скупљим поклонима, а образ је чист само ако си још један у низу, тако сам ја радоснија и поноснија што сам на „маргини“. Срећна сам што у школском дворишту своје школе могу да осетим прави мирис кише и што имам прилику да лети посматрам како грожђе зри. Што видим измењен али значајан део некадашње једине наде, што док идем улицом могу да замишљам људе којима је живот зависио од земље по којој газим и који су били захвални на сваком њеном плоду, а данас је то сув и црн асфалт, као гроб труда и лепоте која се масовно уништава. Најлепши део јесу излазак и залазак Сунца на овом прелепом крају који припада Београду. То гледам као просветљење видика које не допире до људи који теже за савременошћу, не размишљајући о сутрашњици, јер је постало немогуће да се бескрајан жути круг заврши изнад спратова који му се приближавају. Оно тамо нема за кога да се роди, јер нема ко да гледа и цени тачку на којој се налази, јер нема ко да му се радује. 
Намеће се мишљење да је сврха постојања бити материјалиста и осуђивати људе којима су још увек приоритетне истинске вредности. Људи се каче на удицу мржње, похлепе и омаловажавања, као рибе, док их касније пеку и једу савест и кривица. Једном је показана порука љубави, пут захвалности, подршке и поверења, али то је вероватно изгубљено у сталној жељи за људским доказивањем.

 

Јована Сашић 7/2
Наставница српског језика: Мира Матовић
ОШ „Душко Радовић“